Pokušao sam ga odgurnuti i čak sam se naljutio na njega, no samo nekoliko sekundi kasnije dogodilo se nešto potpuno neočekivano.
Već sam bio otprilike na polovici ljestvi i pružao se vrtnim škarama prema suhim granama starog stabla jabuke pokraj kuće. Jutro se od samog početka činilo čudnim. Nebo je bilo prekriveno teškim sivim oblacima, zrak je stajao i bio vlažan, kao da će svakog trenutka početi jaka kiša. Osjećao sam da se vrijeme mijenja, ali sam ipak odlučio završiti posao jer su te suhe grane već dugo trebale biti uklonjene.
Ljestve sam postavio još ujutro, pažljivo ih naslonio na deblo i provjerio stoje li stabilno. Popeo sam se nekoliko prečki i upravo sam htio odrezati prvu granu kada sam odjednom osjetio da me netko vuče za hlače s leđa.
Okrenuo sam se i na trenutak bio potpuno iznenađen.
Moj pas pokušavao se popeti za mnom po ljestvama. Njegove šape su klizile po metalnim prečkama, kandže su strugale po metalu, a oči su mu bile širom otvorene i gledale ravno prema meni.
— Hej, što to radiš? — rekao sam s nervoznim osmijehom. — Siđi dolje.
Mahnuo sam rukom, nadajući se da će se vratiti, no pas se nije ni pomaknuo. Naprotiv: popeo se još malo više, stavio prednje šape na ljestve i iznenada zubima zgrabio moje hlače.
Počeo je vući. Snažno.
— Jesi li poludio? Pusti! — rekao sam ljutito.
No nije pustio. Pas me vukao prema dolje, upirao šapama o ljestve i nastavio lajati, kao da me pod svaku cijenu želi zaustaviti.
Isprva sam se naljutio, no nakon nekoliko sekundi shvatio sam da to nema veze s igrom. Nikada se prije nije tako ponašao. U njegovim očima bilo je nešto drugo.
Kao da mi pokušava nešto reći.
Pokušao sam se još jednom popeti više, no pas je odmah ponovno povukao moje hlače i povukao ih tako naglo da sam se nehotice objema rukama uhvatio za ljestve.
Teško sam uzdahnuo i počeo se ponovno spuštati.
— Dobro, dosta je, — promrmljao sam. — Ako se ne smiriš, zatvorit ću te.
No upravo u tom trenutku dogodilo se nešto što me prestravilo i odjednom mi je postalo jasno zašto se moj pas ponašao tako čudno. Nastavak ove neobične priče pronaći ćete u prvom komentaru.
Vratio sam se prema ljestvama i stavio nogu na prvu prečku. I upravo u toj sekundi iznad moje glave začuo se glasan, oštar prasak.
Zvuk je bio suh i tvrd, kao da se nešto lomi napola. Refleksno sam podigao glavu. I vidio sam kako se s drveta odvaja ogromna suha grana.
Pala je točno na mjesto gdje se prije jedne sekunde nalazila moja glava. Uz glasan tresak grana je udarila o tlo, raspala se na više dijelova i pala samo nekoliko centimetara od mene.
Noge su mi odmah omekšale. Stajao sam pored ljestvi i gledao u ogromnu slomljenu granu, dok mi je srce tako snažno lupalo da sam ga mogao čuti u ušima.
Tek u tom trenutku shvatio sam sve. Moj pas me nije ometao. Pokušavao me zaustaviti.
On je opasnost osjetio prije mene. Možda je čuo pucanje unutar stabla ili osjetio da će grana svakog trenutka puknuti. Polako sam se okrenuo prema boksu.
Prišao sam mu, otvorio vrata i kleknuo pokraj njega. Pas se odmah privio uz mene.
Zagrlio sam ga oko vrata i tiho rekao:
— Spasio si mi život.
Od tog dana više nikada nisam ignorirao njegove instinkte.
