Putovala sam kod svojih roditelja i ovaj dan sam čekala skoro godinu dana. Dugo se nismo videli, i želela sam barem da sedim mirno u avionu, zatvorim oči i opustim se. Let je bio dug, skoro pet sati, i već sam zamišljala kako ću se udobno smestiti i jednostavno zaspati.
Ali to je nemoguće kada pored tebe sedi neko ko misli da mu je sve dozvoljeno.
Tek što smo poleteli, primetila sam čudan miris. Isprva nisam obratila pažnju, pomislila sam da dolazi iz kuhinje ili da je neko nešto jeo i prolilo. Međutim, miris je postajao sve jači i neprijatniji, i nakon nekoliko sekundi shvatila sam da je to nešto drugo.
Spustila sam pogled i videla da mi je na naslonu za ruke strana noga. Prljava. Bosa. I miris je bio toliko jak da sam jedva mogla da dišem.
Okrenula sam se. Iza mene je sedeo mladić koji je izgledao kao da nije imao pojma gde se nalazi. Udobno se smestio u svom sedištu i delovalo je kao da misli da je to sasvim u redu.
Ljudi oko nas su počeli da se okrenu. Neki su pravili grimasu, drugi su tiho šaputali. Atmosfera je postajala sve neprijatnija.
Pokušala sam da ostanem mirna.
„Molim vas, pomerite nogu.“
„Neću. Ovako mi je udobno.“
Ugrizla sam se za jezik i ponovila:
„To je moj naslon za ruke.“
Nasmijao se i slegnuo ramenima.
„Onda sedi negde drugde. Neću da pomeram ništa.“
Ovaj odgovor me duboko uznemirio. Pažljivo sam gurnula njegovu nogu prema dolje, ali već sekundu kasnije je ponovo stavio nogu na svoje mesto, kao da je u pitanju bila igra.
Miris je postajao još jači. Ljudi oko nas su počeli otvoreno da se žale zbog mirisa.
„Tvoja noga strašno smrdi“, sada sam već oštrije rekla. „Pomeri je, smeta svima.“
Pogledao me je dosadno i odgovorio iznervirano:
„Zadrži dah. I zatvori usta.“
U tom trenutku sam znala da je besmisleno svađati se s takvom osobom. Jednostavno nije razumeo ljubazne reči. Zato sam smislila jednostavan, ali efikasan plan kako da mu dam lekciju. I to sam uradila. 😒😧
Okrenula sam se, ponašala se kao da sam se smirila, i pritisnula dugme za stjuardesu.
Kada je došla, naručila sam vrući čaj. Običan. Donela ga je nakon nekoliko minuta. Uzela sam šolju, popila nekoliko gutljaja i mirno sedela kao da se ništa nije desilo.
I onda, polako, naginjala sam ruku. Čaj se prosuo. Nije bio vruće, ali dovoljno topao da je mladić odmah osetio.
Skočio je, brzo povukao nogu i počeo da viče po čitavom avionu:
„ŠTA RADIŠ?!“
Stjuardesa je skoro odmah došla. Mirno sam se izvinila i objasnila da je to bio nesrećni slučaj. Ali dodala sam da je noga bila na mom mestu i da sam ga više puta molila da je pomeri.
Putnici oko nas su počeli da me podržavaju. Neko je rekao da je miris nepodnošljiv, drugi su potvrdili da se mladić ponašao drsko od početka.
Stjuardesa sada više nije smeštala. Objasnila mu je mirnim, ali odlučnim glasom da se takvo ponašanje ne toleriše i da kapetan ima pravo da preduzme mere, uključujući predaju policiji nakon slijetanja.
Mladić je odmah utihnuo.
U avionu se čuo tihi smeh, a zatim još više. Nakon nekoliko sekundi, većina putnika je gledala u njega sa očiglednim nezadovoljstvom, a neki nisu mogli da sakriju osmehe.
Nije rekao ni reč više. Do kraja leta je mirno sedeo, držao noge za sebe i pokušavao da ne privuče pažnju.
A ja sam konačno mogla da se opustim, vratim u sedište i zatvorim oči.
